Pi­še: Mag­da Peter­nek


Pom­no sam pra­ti­la de­ba­tu ko­ja se u dnev­nim no­vi­na­ma ‘’Dan’’ ne­dav­no vo­di­la na te­mu ‘’Za i pro­tiv NA­TO-a’’. Na­rav­no da mi je dra­go što je bi­lo mno­go vi­še onih ko­ji su bi­li pro­tiv (što je i nor­mal­no), jer da po­sto­ji ije­dan raz­log za pri­pa­da­nje onoj dru­goj stra­ni mo­žda bih po­ku­ša­la da ra­zu­mi­jem nji­ho­vu po­tre­bu da mi­sle dru­ga­či­je od me­ne. Ova­ko, ja ne da ni­sam ima­la, ni­ti imam di­le­mu ‘’za’’ ili ‘’pro­tiv’’ ne­go sam vr­lo svje­sno, po­no­sno i is­klju­či­vo pro­tiv.
Još mi u gla­vi bru­ji si­re­na ko­ja uka­zu­je na opa­snost, i ko­ja na­go­vje­šta­va još je­dan na­pad na na­šu ze­mlju. Ta ne­pod­no­šlji­va bu­ka avi­o­na, ti lov­ci i kob­ci na na­še du­še i ži­vo­te, ta op­sa­da sve­ga što smo stvo­ri­li, sva­ko­dnev­no me pod­sje­ća da mo­je do­sto­jan­stvo ne smi­je i ne­će do­zvo­li­ti da ove zlo­čin­ce po­sma­tram dru­ga­či­je. Onaj ko­ji je ne­mi­lo­srd­no uni­šta­vao moj na­rod, kri­ju­ći se ku­ka­vič­ki i li­ce­mjer­no iza ime­na ‘’mi­lo­srd­ni an­đeo’’, u me­ni ne mo­že ni­šta dru­go da iza­zo­ve, osim ogor­če­no­sti i oča­ja. Mr­žnju ne osje­ćam, jer je sma­tram po­gub­nim osje­ća­jem, ko­ji čo­vje­ka pre­tva­ra u sve ono što mu je su­prot­no. U zver, u ubi­cu, u mon­stru­ma. Pi­tam se šta su dru­go mo­gli da osje­ća­ju NA­TO agre­so­ri dok su vr­ši­li svo­ju uobi­ča­je­nu mi­si­ju? Od­go­vor, na­ža­lost, ipak znam- osje­ća­ju upra­vo mr­žnju.Ja sam od onih ko­ji ne vje­ru­ju da je na­ša ta­da­šnja vlast mo­gla iz­bje­ći bom­bar­do­va­nje. Po­sta­vlja­nje ra­znih ul­ti­ma­tu­ma od stra­ne agre­so­ra da bi se na­vod­no iz­bje­gao na­pad bi­lo je sa­mo per­fid­na igra iza ko­je su se (ne)vje­što kri­li, jer je nji­hov po­čet­ni i ko­nač­ni cilj ipak bio bom­bar­do­va­nje. Oni su od pr­vog mo­men­ta bi­li si­gur­ni i svje­sni da će na­pa­da sva­ka­ko bi­ti. Na taj na­čin su se­be sta­vi­li u ulo­gu ‘’spa­si­o­ca’’, po­tvr­đu­ju­ći to kroz taj ro­go­bat­ni na­ziv ‘’mi­lo­srd­ni an­đeo’’. Ta su­ro­vost u ime ‘’ple­me­ni­to­sti’’ je stra­šna, ona pa­ra­li­še, za­je­dlji­vo ugnje­ta­va. Bo­lja je su­ro­vost ko­ja po­či­va na si­li, on­da ba­rem mo­že­mo da joj su­ro­vo i su­di­mo.Da jav­no ‘’pro­zbo­rim’’ o svom sta­vu na ovu te­mu pod­sta­kao me je i ne­dav­ni čin pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je ko­ji je pot­pi­sao za­kon o po­tvr­đi­va­nju spo­ra­zu­ma sa NA­TO. To je sa­mo do­dat­no ras­pi­ri­lo i moj, i gnjev gra­đa­na. Mo­ram pri­zna­ti da me nje­go­vo obra­zlo­že­nje uop­šte ni­je za­ni­ma­lo, jer una­pri­jed znam da su još je­dan ko­rak po­ni­znog pri­mi­ca­nja Za­pa­du i Evrop­skoj Uni­ji. Mno­go sam po­no­sni­ja na ono ‘’NE’’ ko­je je Sr­bi­ja iz­go­vo­ri­la 1999. go­di­ne, ne­go na ovo da­na­šnje uli­zi­vač­ko –DA. Po­red onog kru­ci­jal­nog, a to je bom­bar­do­va­nje na­še ze­mlje, a ko­ji bi mo­rao bi­ti i je­di­ni, raz­lo­zi da se da­nas po­no­sno ka­že –’’NE u NA­TO’’ su još i sle­de­ći: NA­TO, ap­so­lut­no u se­bi ne­ma ni­jed­nu mo­ral­nu cr­tu. Nje­gov mo­ral­ni kre­di­bi­li­tet je na nu­li. Na­i­me, u po­sled­njih pe­de­set go­di­na ne po­sto­ji ni­jed­na nji­ho­va in­ter­ven­ci­ja ko­ja je bi­la hu­ma­no or­jen­ti­sa­na. Nji­hov obra­zac dje­lo­va­nja: Vi­jet­nam, Ko­re­ja, za­tim Irak, Av­ga­ni­stan, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, ap­so­lut­no ne­ma ni isto­rij­sko, ni mo­ral­no, ni po­li­tič­ko, ni prav­no uto­či­šte. Nji­hov na­čin po­na­ša­nja je ka­ba­da­hij­ski, na­si­lan i si­le­džij­ski ko­me je osnov­ni cilj pre­la­zak iz žr­tve u dže­la­ta.Pa­tri­jarh Pa­vle je go­vo­rio i ta­ko du­bo­ko pod­sje­tio na su­šti­nu na­šeg po­sto­ja­nja: „Na­ma je bo­lje da ne­sta­ne­mo kao lju­di, ne­go da op­sta­ne­mo, bi­o­lo­ški da pre­ži­vi­mo kao zlo­čin­ci i ne­lju­di’’. Bes­kraj­no vje­ru­jem u ove mu­dre pa­tri­jar­ho­ve ri­je­či i že­lim da im osta­nem vjer­na. To že­li i ogro­man broj gra­đa­na Sr­bi­je, ko­ji su prije ne­ko­li­ko da­na to jav­no po­ka­za­li i do­ka­za­li na uli­ca­ma Be­o­gra­da. Još uvi­jek ti lju­di ču­ju si­re­ne, sje­ća­ju se da­no­noć­nog bo­rav­ka u po­dru­mi­ma i sklo­ni­šti­ma. Još uvi­jek osje­ća­ju mi­ris ga­re­ži, mno­gi još no­se cr­ni­nu za svo­jom dje­com. Za­to ne smi­je i ne mo­že bi­ti vre­men­ske dis­tan­ce ko­ja mo­že za­ci­je­li­ti ra­ne. Bi­ti ra­ci­o­na­lan i re­a­lan ka­ko bi to htje­li oni ko­ji­ma je je­di­ni cilj op­sta­nak na vla­sti, ni­ma­lo ni­je re­al­no. O hu­ma­no­sti da i ne go­vo­ri­mo.Ono što ni­ka­ko ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti je­ste i či­nje­ni­ca da je NA­TO bom­bar­do­va­nje 1999. go­di­ne iz­ve­de­no bez do­zvo­le UN. Još je­dan do­kaz agre­sor­skog, bes­kru­pu­lo­znog i su­ro­vog od­no­sa pre­ma čo­vje­ku. Sve ove ne­ljud­ske oso­bi­ne ko­je ih či­ne zlo­čin­ci­ma, na­ža­lost , na­čin su nji­ho­vog i po­sto­ja­nja i op­stan­ka.Za­to, ka­ži­te- NE u NA­TO. Osta­ni­te vjer­ni svo­joj ze­mlji i ono­me što vam je po­da­ri­la, a to je sje­me ljud­sko­sti i do­sto­jan­stva. Ne mo­že se i ne smi­je sa oni­ma ko­ji to uni­šta­va­ju. Ja ne­ću pro­tiv isti­ne. Ni ja, ni moj bič. Jer, NA­TO je kič.(Autor je pje­snik)